Интернет

Са техничке стране, Интернет је мрежа више милиона рачунара који су повезани тако да се са било ког од њих на неки други може проследити произвољна количина информација, у складу са прецизно дефинисаним протоколом. Да би рачунар приступао Интернету, потребно је само да се повеже са рачунаром провајдера, користећи опрему која се све чешће производи и продаје тако да буде потпуно "спремна за Интернет". Провајдер је брзом везом повезан са својим провајдером и та се хијерархија протеже навише. Хијерархијско повезивање провајдера на још веће провајдере многе почетнике наводи на помисао да негде "на врху пирамиде" постоји централни систем, који се можда налази у "фирми Интернет". Није тако – хијерархија се завршава на неколико великих провајдера који су међусобно повезани моћним везама, које чине "кичму" Интернета. Интернет нема власника – свако је власник свог рачунара, свако плаћа трошкове везе са провајдером, али ништа више од тога.

У идеалном свету до сваког корисника Интернета долазио би оптички кабл који би обезбеђивао пренос података великим брзинама док би градови, државе и континенти били повезани вишеструким оптичким кабловима. Овакав идеал је постигнут само на нивоу континената – положени су оптички каблови који тренутно обезбеђују довољну пропусну моћ за потребе Интернета. Слична инфраструктура у градовима, коштала би превише, тако да чак и у развијеним земљама дигитална комуникација на националном нивоу представља пројекат за наредне деценије. Зато се Интернет у читавом свету ослања на инфраструктуру која већ постоји, а то је пре свега телефонски систем и кабловска телевизија. Оптичким кабловима се повезују велики провајдери, док већи број корисника комуницира са Мрежом телефонском линијом. У бољем случају, корисник инсталира другу телефонску линију, која се користи само за приступ Интернету или се опредељује за наменску везу као што је ISDN (Integrated Services Digital Network). У нашим условима су актуелне и широкопојасне (broadband) везе, пре свега SDSL/ADSL и кабловски модем.

Коришћење телефонске инфраструктуре има и своју тамну страну: везе су понекад лоше, што успорава пренос података.

Сваки рачунар укључен у Интернет мрежу може да се адресира на два начина- навођењем броја или мнемоничке адресе. Бројеви су примеренији рачунару а мнемоничке адресе човеку. Нумеричка адреса (зову је IP address) је 32-битни број, јер се цифре групишу у четири осмобитна броја раздвојена тачкама, а онда се сваки од тих бројева декадно представи, на пример – 194.106.173.17

У пракси ћете много чешће користити симболичка имена. И компоненте симболичког имена се раздвајају тачкама: djurajaksic.edu.yu, означава рачунар који носи име djurajaksicа део система edu у Србији (и даље се користи ранији домен .yu). Осим националних користе се и интернационалне скраћенице, које користи велика већина америчких система и одређени број система у другим земљама (.com). Ова скраћеница омогућава да се види о којој се врсти система ради: edu су школске и научне институције, gov су владине институције, mil су војни рачунари, com су комерцијалне организације, net су разни административни чворови мреже и "капије" ка другим мрежама, org је скраћеница за организације које се не могу сврстати ни у једну од поменутих категорија.

World Wide Webјесте систем Интернет сервера који подржава хипертекст за приступ једном броју Интернет протокола. World Wide Web често се скраћује у Web, WWW или W3.

Сви рачунари на Интернету међусобно комуницирају користећи Transmision Control Protocol/Internet Protocol (протокол за контролу преноса/Интернет протокол), скраћено TCP/IP.Рачунари на Интернету користе клијент/сервер архитектуру. То значи да удаљена сервер машина обезбеђује датотеке и сервисе локалној клијент машини корисника. Софтвер се може инсталирати на клијент рачунар како би се искористила најновија технологија приступа.

Скоро сваки тип протокола који је доступан на Интернету доступан је и на Wеб-у. Интернет протоколи јесу скупови правила који омогућују комуникацију између рачунара на Интернету. Следи листа главних протокола на Webu:

• E-mail (Simple Mail Transport Protocol (SMTP)) - Електронска пошта или е-пошта (енгл. е-маил) омогућује корисницима рачунара широм света да размењују поруке. Сваки корисник електронске поште има сопствену адресу поштанског сандучета на коју се поруке шаљу. Поруке и датотеке послате преко електронске поште могу стићи у року од неколико секунди. На пример, документ који је направљен у Microsoft Wordu може се приложити уз електронску поруку, а други корисник може је примити ако има одговарајући програм за електронску пошту. Многи такви програми, нпр Netscape Messenger и Microsoft Outlook Express.

• Telnet (Telnet Protocol) - Telnet је програм који омогућује повезивање са рачунарима на Интернету и употребу мрежних база података, каталога, сервиса за ћаскање итд. Да бисте то урадили морате знати адресу. Она може садржати речи или бројеве. Неки сервиси захтевају да се повежете са одређеним портом на удаљеном рачунару. У том случају упишите број порта након Интернет адресе.

• FTP (File Transfer Protocol) - FTP је скраћеница за File Transfer Protocol. цОво је и програм и метод којим се преносе датотеке између рачунара. Анонимни FTPјесте опција која омогућава корисницима да преносе датотеке са много хиљада матичних рачунара на Интернету на свој рачунар. FTPлокације садрже књиге, чланке, програме, игрице, иконе, музику, мултимедију, курсеве, податке итд.

• Usenet (Network News Transfer Protocol (NNTP)) – Usenet Newsје мрежа у којој милиони корисника рачунара размењују информације о разним темама. Главну разлику између Usenet News и e-поште дискусионих група чини то што се Usenet поруке налазе на централним рачунарима и корисници се морају повезати са тим рачунарима да би прочитали поруке послате одређеној групи. То се јасно разликује од дистрибуције е-поште, где поруке стижу у електронско сандуче сваког члана листе. Usenet је скуп машина које размењују поруке или чланке из Usenet дискусионих форума који се називају електронске конференције. Администратори Useneta контролишу своје локације и одлучују да ли ће и коју конференцију спонзорисати, а којој ће дозволити приступ систему.

• HTTP (Hyper Text Transfer Protocol) -Протокол за слање хипертекста. Шаље хипертекст преко мреже. Ово је протокол World Wide Weba.

Anatomija URL-a

Ово је формат URL-a:

protokol://racunar/putanja/ime_datoteke

На пример , URL матичне странице наше школе гласи:

http://www.djurajaksic.edu.yu/index.html

 Web pretrazivaci

Да бисте приступили World Wide Web-у морате користити Web претраживач. Претраживач је програм који омогућује корисницима да користе World Wide Web и да се крећу по њему. Постоје две врсте претраживача:

1. Графички: Текст, слике, звучни и видео записи могу се добити помоћу програма са графичким корисничким интерфејсом, као што су: Netscape Navigator и Internet Explorer. Ови претраживачи су доступни и на Windows и нa Mac рачунарима. Кретање се постиже указивањем и притиском мишем на осветљене речи и слике. Графичке претраживаче можете бесплатно преузети са одговарајућих Web локација, Да бисте користили ове програме за приступ Web-у треба да имате мрежну везу или комутирану везу познатију као SLIP или PPP. Ова последња може се добити од добављача Интернет услуга.

2. Текстуални: Lynux je претраживач који омогућује приступ Web-у само у текстуалном облику. Кретање се врши осветљавањем кључних речи на екрану тастерима са стрелицом нагоре или надоле, а затим притиском на стрелицу за кретање унапред (или на тастер Enter). Овај претраживач доступан је на VAX или UNIX рачунарима..