WWW World Wide Web  

World Wide Web јесте систем Интернет сервера који подржава хипертекст за приступ једном броју Интернет протокола. World Wide Web често се скраћује у Web, WWW или W3.

World Wide Web направио је 1989. год. Тим Бернерс-Лее који ради у Европској лабораторији за физику (CERN) у Швајцарској. Прва намена Webа била је да омогући члановима лабораторије широм света да комуницирају користећи мрежни хипертекст. Убрзо је вест процурела изван CERN-а, па се повећавао и број оних који су развијали Web и користили га. Уз хипертекст у Web су полако улазиле слике, те видео и звучни записи. Последњих година употреба Webа раширена је по целом свету.

Интернет је глобална рачунарска мрежа састављена од хиљада мрежа по целом свету. Нико не зна колико је рачунара повезено на Интернет, иако су процене у току. Сигурно је, међутим, да се овај милионски број повећава невероватном брзином.

Нико не контролише Интернет. Постоје организације које развијају техничке аспекте ове мреже, али је ниједна владајућа апарутура не контролише. Кључну магистралу Интернета (окосницу, енгл. backbone), кроз коју тече саобраћај преко Интернета, поседују приватна предузећа.

Сви рачунари на Интернету међусобно комуницирају користећи Transmision Control Protocol/Internet Protocol (протокол за контролу преноса/Интернет протокол), скраћено TCP/IP. Рачунари на Интернету користе клијент/сервер архитектуру. То значи да удаљена сервер машина обезбеђује датотеке и сервисе локалној клијент машини корисника. Софтвер се може инсталирати на клијент рачунар како би се искористила најновија технологија приступа.  

Скоро сваки тип протокола који је доступан на Интернету доступан је и на Wеb-у. Интернет протоколи јесу скупови правила који омогућују комуникацију између рачунара на Интернету. Следи листа главних протокола на Webу:

•           Е-mail (Simple Mail Transport Protocol (SMTP)) - Електронска пошта или е-пошта (енгл. е-mail) омогућује корисницима рачунара широм света да размењују поруке. Сваки корисник електронске поште има сопствену адресу поштанског сандучета на коју се поруке шаљу. Поруке и датотеке послате преко електронске поште могу стићи у року од неколико секунди. На пример, документ који је направљен у Miicrosoft Wordu може се приложити уз електронску поруку, а други корисник може је примити ако има одговарајући програм за електронску пошту. Многи такви програми, нпр Netscape Messenger и Microsoft Outlook Express, омогућавају читање датотека писаних у HTML-у које су, у ствари, MIME типа.

•           Telnet (Telnet Protocol) - Telnet је програм који омогућује повезивање са рачунарима на Интернету и употребу мрежних база података, каталога, сервиса за ћаскање итд. Да бисте то урадили морате знати адресу. Она може садржати речи или бројеве. Неки сервиси захтевају да се повежете са одређеним портом на удаљеном рачунару. У том случају упишите број порта након Интернет адресе.

•           FTP (File Transfer Protocol) - FTP је скраћеница за File Transfer Protocol. Ово је и програм и метод којим се преносе датотеке између рачунара. Анонимни FTP јесте опција која омогућава корисницима да преносе датотеке са много хиљада матичних рачунара на Интернету на свој рачунар. FTP локације садрже књиге, чланке, програме, игрице, иконе, музику, мултимедију, курсеве, податке итд.

•           Usenet (Network News Transfer Protocol (NNTP)) – Usenet News је мрежа у којој милиони корисника рачунара размењују информације о разним темама. Главну разлику између Usenet News и е-поште дискусионих група чини то што се Usenet поруке налазе на централним рачунарима и корисници се морају повезати са тим рачунарима да би прочитали поруке послате одређеној групи. То се јасно разликује од дистрибуције е-поште, где поруке стижу у електронско сандуче сваког члана листе.Usenet је скуп машина које размењују поруке или чланке из Usenet дискусионих форума који се називају електронске конференције. Администратори Useneta контролишу своје локације и одлучују да ли ће и коју конференцију спонзорисати, а којој ће дозволити приступ систему.

•           HTTP (Hyper Text Transfer Protocol) - Протокол за слање хипертекста. Шаље хипертекст преко мреже. Ово је протокол Wоrld Widе Webа.

На Webу су доступни и многи други протоколи. На пример, Voice over Internet (VoIP) или Net2Phone омогућује корисницима Интернета да преко Webа разговарају телефоном.

Приступ свим овим протоколима World Wide Web омогућује преко само једног интерфејса - модема. Више није нужно познати све ове протоколе. Њих Web обједињује у један систем. Због овог својства, а и због способности Webа за рад са мултимедијом и напредним програмским језицима, World Wide Web представља компоненту Интернета која се најбрже развија.

Hypertext: Кретање по Web-у

Рад Web-а првенствено се ослања на хипертекст као средство за претраживање информација. HyperText је документ који садржи речи повезане са другим документима. Ове речи се називају линкови (везе) и корисник их може изабрати. Хипертекстуални документ може садржати везе са многим документима. Речи или слике могу послужити као везе до других докумената, слика, видео и звучних записа. Везе могу, али не морају следити логичан пут, јер је сваку везу програмирао аутор изворног документа. Најзад, WWW садржи комплекс виртуелних мрежа веза између многих докумената, слика, видео и звучних записа.

Хипертекст за Web прави се помоћу Hyper Text Markup Language, тј. HTML-а. У том језику контролним кодовима постављеним унутар текста форматира се документ, бира се величина и облик фонта и праве се хипертекстуалне везе. Слике такође могу бити део HTML документа. HTML је језик у развоју и свакој новој верзији додају се нови контролни кодови. Стандардизовањем HTML-а управља World Wide Web конзорцијум.

Web странице

World Wide Web се састоји од датотека које се називају странице или Web странице, а оне садрже податке и везе до извора на Интернету. Web странице се могу правити активношћу корисника. На пример, ако посетите софтверску машину за претраживање Webа (енгл. Web search engine) и унесете неку кључну реч, направиће се страница која садржи резултате вашег упита. У ствари, растући број информација доступних на Webу добија се из база података стварањем привремене Web странице као одзива на захтев корисника.

Web страницама можете приступити на неколико начина:

1.         Уношењем Интернет адресе (директно стижете на страницу).

2.         Кретањем по страницама уз помоћ веза (померате се са једне на  другу страницу).

3.         Кретањем по директоријуму теме који је повезан са организованом  колекцијом Web страница.

4.         Помоћу претраживача (ако унесете кључну реч).

Претраживање докумената на Webу: URL

URL је скраћеница од Uniform Recource Locator (јединствена локација извора).

URL одређује Интернет адресу датотеке која се налази на матичном рачунару повезаном на Интернет. Свака  датотека на Интернету, без обзира на свој протокол, има јединствени URL. Web програми користе URL да би добили датотеку од матичног рачунара и директоријума у којем се она налази. Потом се ова датотека приказује на екрану корисника.

Помоћу Internet Domain Name Systema (DNS) УРЛ-ови се преводе у нумеричке адресе. Нумеричка адреса је прави URL. Због тога што је корисницима тешко да користе искључиво нумеричке адресе, користе се адресе састављене из бројева и слова. Након превођења Web сервер може да пошаље захтевану страницу Web претраживачу корисника.

Анатомија URL-а

Ово је формат URL-а:

протокол://рачунар/путања/име_датотеке

На пример, URL матичне странице ОШ"Ђура Јакшић" из Кикинде гласи:

http://www.djurajaksic.edu.yu/index.html

Списак уобичајених завршних нивоа домена:

•           com - комерцијално предузеће

•           edu - образовна институција

•           gov - владина установа

•           mil - војна установа

•           net - снабдевач мрежним услугама

•           org - најчешће непрофитабилна организација

Осим тога, многа имена домена додељена су како би се препознале и пронашле датотеке које се налазе на матичним рачунарима у земљама широм света. Ово се односи на Интернет кодове земаља који садрже два броја и које је страндардизовала Интернационална организација за стандарде, као што је стандард ISO 3166. На пример:

•           ch - Швајцарска

•           de - Немачка

•           jp - Јапан

•           uk - Енглеска

•           yu - Југославија

Како приступити World Wide Web-у

Web претраживачи

Да бисте приступили World Wide Web-у морате користити Web претраживач. Претраживач је програм који омогућује корисницима да користе World Wide Web и да се крећу по њему. Постоје две врсте претраживача:  

1.         Графички: Текст, слике, звучни и видео записи могу се добити помоћу програма са графичким корисничким интерфејсом, као што су Netscape Navigator и Internet Explorer. Ови претраживачи доступни су и на Windows и на Mac рачунарима. Кретање се постиже указивањем и притиском мишем на осветљене речи и слике.Графичке претраживаче можете бесплатно преузети са одговарајућих Web локација, Да бисте користили ове програме за приступ Web-у треба да имате мрежну везу или комутирану везу познатију као SLIP или PPP. Ова последња може се добити од добављача Интернет услуга.

Netscape претраживач                                              Windows претраживач

2.         Текстуални: Lynux је претраживач који омогућује приступ Web-у само у текстуалном облику. Кретање се врши осветљавањем кључних речи на екрану тастерима са стрелицом нагоре или надоле, а затим притиском на стрелицу за кретање унапред (или на тастер Ентер). Овај претраживач доступан је на VАX или UNIX рачунарима.

Проширивање претраживача: допунски модули (Plug-Ins)

Допунски модули могу се укључити у Web претраживач да би се претраживачу прошириле способности. Када претраживач наиђе на слику, звучни или видео запис, он податке шаље другим програмима - допунским модулима, који ће покренути или приказати датотеку. Радећи у заједници са допунским модулима претраживачи омогућују богато мултимедијално искуство. Многе додатне модуле можете добити бесплатно.

Формати датотеке који захтевају додатне модуле јесу MIME формати. MIME је скраћеница за Multimedia Internet Mail Extension (мултимедијални скуп кодова за Интернет пошту) и помаже софтверу за електронску пошту за рад са бинарним (non-ASCII) датотекама-прилозима. Употреба MIME формата проширила се на Web-у. На пример, основни MIME формат који употребљавају Web претраживачи јесте text/html са ознаком типа .html.

Уобичајени додатни модул који се користи на Web-у јесте Adobe Acrobat Reader. Он вам омогућује да видите документе који су направљени у тзв. PDF формату (Аdobe Portable Document Format). Ови документи представљају апликације у MIME формату и ознака типа им је .пдф. Када укључите Аcrobat Рeader у претраживач, он ће се покренути и приказати жељену датотеку ако притиснете мишем на хyперлинк са именом датотеке са суфиксом .pdf. Последња верзија

Acrobat Readera омогућује приказ докумената у оквиру претраживача.

Web претраживачи често су стандардно снабдевени са неколико додатних модула, посебно за приказ мултимедијалног садржаја. Више додатних модула можете наћи на Web локацијама произвођача претраживача, на специјалним локацијама за преузимање садржаја са Webа или на Web локацијама компанија које су направиле те допунске модуле. Број додатних модула рапидно расте.

Када уградите додатни модул у претраживач, он ће се аутоматски покренути када хоћете да приступите типу датотеке који користи.